Praskozorje

Juče sam se uplašio da ću biti tužan, a onda sam se samo odjednom setio reči praskozorje. Ne znamo ko je smislio tu reč. Da li je to onaj koji je tvrdo sviknut na kafansku noć izašavši iz memljive i zadimljene buke doživeo cik zore kao eksploziju lepote na dnu očnih jabučica ili je to onaj koji je u romantičnom zagrljaju dočekao zoru kao svetlosni pečat i potpis kojim mu je potvđeno kroz meka očna sočiva sve ono što je srce u toku noći već osetilo? Ne znamo ko od njih je smislio tu prelepu reč, ali znamo da se zvao Nenad Sabduhović. Voleo je da umače kandirane urme u prohlađenu kafu sedeći na rubu kreveta dok se u kao sneg beloj posteljini još uvek protezalo tek razbuđeno jutro. I dok sam zamišljao kako zraci sunca u svom niskom preletu kroz mrljavi prozor osvetljavaju samo najuzvišenije grebene čaršava pored njega, dok sam razmišljao o nerazbuđenom uzdahu koji ispušta dok bunovan pokušava da shvati zašto umače urmu u kafu, dok sam zamišljao mačku sa prošaranim repom na drvenoj stolici pored kreveta naslonjenoj uz zeleni zid na koji je tek trebalo ugraditi neki upečatljiv prekidač za ništa, harfa Mosta na Adi mi je zaparala oblake tako da sam pomislio kako će verovatno već u sledećem trenutku od tih linija, kao štap o ogradu, rafalno odskakutati zraci sunca bljeskajući kao brzi pulsevi po mojim kapcima. Zapravo sam se pitao da li bi njoj bilo jasno, čak i ako te svoje ludorije zapišem, da ja to samo lupetam, izmišljam, lažem i glupiram se. Da sedi pored mene dok prelazim most i sluša me, odmah bi znala, ali sa pisanom reči je ipak malo drugačije. Ne znam da li sam ostavio dovoljno tragova: Sabduhović - trebalo bi da je očigledno, prohlađena kafa, urme i grebeni čaršava. Valjda je dovoljno jasno da ne moram da posežem za onim krajnjim rečima kao što su zastrto, zakriljenih, pronemažalo i precvala. Pismo ionako ne bi imalo smisla – izgovori tada Sabduhović. Za pisma je kasno iako se sunce još nije pošteno napenalilo na nebu. To me navede da utišam radio kako bih ga jasnije čuo. Doduše, znao sam da od njega ne mogu očekivati neki duži razgovor, jer će ga verovatno, koliko odmah, u razmišljanjima prekinuti majka i svojim prodornim glasom, koji struže zelenu boju sa zidova, pozvati na doručak. Samo se debela siva mačka, kojoj je sunce tvrdilo da među dlakama ima i narandžastih, neće uplašiti, a zidovi i Sabuhović će se obavezno štrecnuti, jer će u pozivu na doručak prepoznati sve one prekore sa kojima se trude i on i majka i zidovi, da se nikada ne sretnu, čak ni u snovima. Kakve bi to uopšte strašne utvare u ovako pitomom domu mogle postojati?! Tako mu je jednom pripretila majka, samo jednom i posle toga su sav čemer pristali da presele u prekor poziva na obrok. Ovo definitivno ne može biti pismo, ponovio je Sabduhović u momentu kada sam razmišljao da možda čak može biti i objava za društvene mreže. Ne, tresao je glavom Sabduhović zamišljeno motreći uzdrhtalu kap kafe na dnu urme koja je pretila da skoči i oboji nelakiranu daščicu drvene stolice. Čudan je jezik reče Sabduhović. Reče, ali ne pogleda ni mene, ni nikog, ni urmu, nego sve kroz njih. Možeš izgovoriti jednu reč, a onda ispričati priču i posle toga, ta ista reč, ako je opet izgovoriš, značiće nešto potpuno drugo. Čudna je reč, reče i mačka sa potpuno pretežnim izrazom njuške. Čudna je reč, jer uporno se držimo naše uobrazilje kako svet koji je pred nama mi pakujemo u naše reči, a ono je upravo drugačije. Svet je reč i reč je svet i tek kroz reči on nastaje. Takva misao me uvek zabljesne kao i sunčev zrak koji se lomio na privesku ogrlice sa slovom R oko mačijeg vrata. Zapravo sam zaspivao kada je ona progovorila pa nije čudno što bih joj dozvolio da kaže baš šta god želi o rečima. Mogla bi me uspavati pričajući mi, na prevaru o rečima i rečenicama i tome kako one stvaraju svet, umesto da mi kaže da li ovo može biti pismo. Možda postoji jedna jedina reč koja je sposobna da stvori ceo svet nastavi mačka, ili baš svaka reč stvara svet ukoliko se izgovori dovoljan broj puta. „Neka bude svetlost“ nije bilo dovoljno izgovoriti samo jednom, nego je možda svet nastao kada je ta rečenica izgovorena sto trideset i sedmi put. Jer eto ama baš niko se nije setio da to proveri ponavljajući 137 puta, kao molitvu, tu najlepšu rečenicu u svim mogućim svetovima. Eto, to ću danas za doručkom ispričati majci, nadao se Sabduhović, protežući noge i prilazeći zidu da ispravi malu uramljenu sliku koju je noć ponovno iskrivila tako da je desni rub doticao ivicu jutarnje senke koja je svojim sporim kretanjem delila sobu. Znao je Sabduhović, iako to nije želeo priznati sebi dok je bio sa ove strane zida, da verovatno neće ispričati ništa i da će biti prekinut i pre nego što progovori. Frustriran tom činjenicom smetnuo je sa uma da mu je zadatak bio da objasni da li je ovo pismo, metapismo ili ništa, čemu je najviše ličilo. Tako je ovog puta Sabduhović prekinuo mene u sred problema i svoju tišinu poželeo da opravda sa dve-tri mudre misli koje je zgrebao sa dna svesti. Sa druge strane, reče on, ako želiš nekom reći nešto bitno, moraš pristati ne samo na to da to što si shvatio nikada direktno ne izgovoriš, nego i da to ispričaš u takvoj formi da ako jednog dana, ako ikada, iz toga što je rečeno, kao iz semena izraste taj novi svet koji si želeo da podeliš, niko ne posumnja da je to razumevanje došlo iz onoga što si ti ispričao. Mene je to što je izgovorio previše podsećalo na ono što je tvrdila mačka pa sam se pitao koliko je uspešno tumačio kada bi mu ona prela u krilu. Međutim, ja nisam želeo više da se premišljam oko toga da li iza svega stoji Sabduhović, mačka ili san, želeo sam da se vratim na tu jednostavnu misao koju sam želeo da podelim. Želeo sam samo reći da je dobro povremeno sebi napomenuti kako postoje reči poput praskozorja. Zvučna zora. Sinestezija u kojoj je prasak čudesnom alhemijom jezika izgubio bučnost, jer je sjedinjen sa nežnom i tihom zorom tako da je u procesu magično obojen. Bez potrebe da do kraja ispitamo granice o međusobnom stvaranju sveta i reči, dovoljna je čarolija primetiti koliko su reči sposobne da svet učine lepšim. Hteo sam ti samo reći da je dobro ponekada se setiti da postoje reči kao što je praskozorje.