Još da sam imao drveni mač
Eh Bože, još samo da sam imao drveni mač. To sam pomislio dok sam tonuo u san i premišljao se da li uopšte nekom prepričati situaciju koja se dogodila. Ne zato što me brinulo da li bi to zvučalo kao hvalisanje, nego jer bih onda morao priznati svoje neprofesionalno ponašanje. Kada je jedan od oklopljenih policajaca počeo da udara devojku štitom od mene bi se očekivalo, prema profesionalnim uzusima, da se ne mešam i tu sramotnu scenu snimim pa bih sada imao i dokaz neprimerene demonstracije sile. Međutim, meni je takva scena bila nepodnošljiva kao motiv za snimanje, poneo sam se neprofesionalno i stao između štita i devojke koja je pružala pasivni otpor. U takvim situacijam obično je najmanji problem fizički bol, jer mnogo je neprijatniji osećaj poniženja i nepravde koji ostane ili osećaj da taj mračni vitez prlja grb koji nosi time što tako oklopljen udara devojku bez ikakve potrebe. Ali dok sam zaspivao i razmišljao o toj sceni nisam uopšte osećao neprijatnost, shvatio sam da tonem u spokojan san zbog toga kako sam odabrao da posložim prioritete. Ne samo da su prioriteti bili na mestu zbog toga što sam primio par udaraca umesto devojke, već sam i policajca zaštitio od toga da ponovno udara devojku, a za sve vreme smo se policajcu obraćali krajnje pristojno bez ijedne psovke. Tako sam pred san, uz Simovićevu divnu ideju kako se drvenim mačem može boriti protiv čeličnog zla, imao još jednu misao. Setio sam se koliko dostojanstveno i lepo izgleda taj policajac kada stoji na ulici u tom sjajnom oklopu i lako bi mi bilo prizvati dečaka u sebi koji bi ga gledao sa divljenjem i poželeo da izgleda tako opasno, kao pravi vitez, a onda sam shvatio da je te večeri policajac gledao sa divljenjem mene golorukog i želeo da bude na mom mestu. Ali eto nije, nije mu se moglo, nema svako privilegiju da bira na kojoj će strani batine da bude, pa da sa zadovoljstvom odabere da izvuče i deblji kraj onda kada je ta batina usmerena ka istini i pravdi.
Ili što bi rekao naš divni akademik Nenad Kostić nadamo se da će do penzije, bar neki od policajaca, osetiti ponos i zadovoljstvo koje mi građani trenutno osećamo znajući da branimo zakon.
