Transnacionalizam

Možda bi to što je Slovenija proglasila dva izrealska ministra nepoželjnim osobama na svojoj teritoriji mogao biti dobar povod da pomenemo transnacionalizam. Zar nije sasvim normalno biti ponosan na našu braću Slovence kada na ovakav način održe lekciju celoj Evropi, kao i kada drže lekciju celom svetu ljubavlju prema svojoj državi time što su čak 76% teritorije proglasili prirodnim bogatstvom pod zaštitom države. Kada jedna nacija može da se pohvali ovakvim uspesima onda nije teško poželeti biti deo takve nacije, pa nije čudo što je to poželeo i onaj koji ih je devedesetih nazivao austrijskim konjušarima i odlučio da svoj život okonča u bolnicama Slovenije. Tamo su ga braća dočekala široko raširenih ruku, a osim lečenja najprimitivnijeg oblika nacionalizma bili su spremni pružiti mu i svu drugu zdravstvenu negu. Ta slika govori o tome koliko nacionalizmi mogu imati različite forme i oblike, a tek naslućuje da su ekskluzivni nacionalizmi, koji se graniče sa ksenofobijom, oni koji su najbesmisleniji i najštetniji. Na takav tip ekskluzivnog nacionalizma zaudara i ovaj koji se kod nas najavljuje novim nacionalno senzitivnim udžbenicima, a kod kojih naravno da nije problem u tome što promovišu kulturu jedne nacije već to što birajući ono što jeste ekskluzivna kultura nacije, isključuju iz društva sve one koji su drugačije odabrali prioritete svoje kulture. Velike kulture sveta su odavno primetile da se veličina kulture ogleda u tome koliko u njoj ima mesta za druge, a isto tako i nacionalizmi su prihvaćeni kao zdravi samo ukoliko su inkluzivni i trude se da grade društvo kome želi da pripada što šira lepeza pojedinaca. Ukoliko naš nacionalizam dovodi u pitanje to da li je neko Srbin ako nije pravoslavac, svetosavac, mesožder, heteroseksualac i slično, takav nacionalizam se naziva ekskluzivnim i odstranjuje potpuno bespotrebno iz tkiva svoga društva nešto što je zdrava društvena manjina. Teško je proceniti da li bi nacionalno osvešćeni udžbenici mogli biti okarakterisani kao tautologija ili kontradikcija. Širiti svest o većini je skoro pa besmisleno i mnogo učinkovitije bi bilo osmišljavati udžbenike koji bi pokušavali osvestiti položaj manjina. Verovatno bi takve udžbenike bilo vrlo lako proglasiti za izdajničke, vodeći se plitkim nacionalizmom, ali zar nije plemenitije, pa i korisnije truditi se da se osvešćivanjem položaja manjine olakša njihova svakodnevica u naciji, bez obzira da li su te manjine, nacionalne, seksualne, verske, da li se tiču psihičkih, fizičkih ili bilo kojih drugih potreba, jer te manjine su tu među nama i otežano im je da doprinose naciji kojoj pripadaju.

Srbija ima manje od 10% teritorije koja je proglašena zaštićenim prirodnim blagom, ali verovatno još veći problem, od samog mizernog procenta, je način na koji se odluka o zaštiti sprovodi, jer upitno je to koliko korumpirani sistem servilno reaguje na namig investitora ukoliko je podmazan dovoljnom svotom. Baš u takvim situacijama dolazi do izražaja koliko se ekskluzivni nacionalizam lako pretvori u paradni nacionalizam, a u kome se tableta izdaje najlakše proguta uz zvukove himne, a zastavom ogrnuti zločinac lako proglasi herojem. U takvim površnim nacionalizmima studentski bunt koji vidimo na ulicama je ogromna stvar bez obzira na tip kulture koji je u njemu dominantan, posebno ako primetimo da pokret odlikuje inkluzivna raznovrsnost. Ukoliko mi kao pojedinci, željno iščekujemo ozbiljne i odlučne odluke od državnog vrha povodom velikih pitanja koja se dešavaju u svetu, a dešava se upravo suprotno, naša pobuna i borba za bolji svet mora početi od smene takvog režima. Pobuna je tada borba koja se tiče svega, od odnosa prema prirodnim bogatstvima i rudama, preko odgovornosti za tragedije, ustrojstva pravosudnog sistema i stanja u medijima do osuda genocida u celom svetu i zauzimanja jasne i odlučne pozicije prema bitnim pitanjima. Jedino ako naše pojedinačne pobune budu dovoljno jake i odlučne, one će biti zbrojene u zajedničku borbu na kojoj će biti rođeno društvo odgovornosti. Takvo društvo će se bar približiti suglasju raznovrsnih političkih ideja i kultura na takav način da se svi oni koji žive unutar granica ove države osećaju kao da ovde pripadaju, a da oni koji su nam u blizini, ukoliko ne požele da budu deo nas, bar imaju probuđen osećaj ponosa na svoje komšije.