Pisak Slobode

Priznajem da se meni grešnom znalo učiniti kako je u našem narodu jezik previše plitak da bismo na njemu izgradili društvo. Činilo mi se da je jezik preplitak, a strah predubok. Onda se desilo da zajedništvo, kao najveća sveta tajna, učini da strah presahne, a jezik čak i u svojoj najskromnijoj formi postane dovoljno raskošan da se sa njim učini nemoguće i dočara ljubav jednih prema drugima.

Iako sam na blokadi Autokomande vreme provodio pokušavajući da uhvatim što upečatljiviji kadar, u svest mi se jasnije od svih scena koje sam video utisnuo zvuk. Bez obzira na prizor sazvežđa Autokomande, kada su se na podlozi januarske noći, kao zvezde u prostranstvu beskrajnog svemira, upalile iskre jedne iste ideje, bez obzira što sam tu svetlost osetio kao trnce i u očima i u srcu, ipak je neprestano slušanje vuvuzela i pištaljki dovelo do toga da se u tišinu straha, koji nas je držao zaglušenima više od decenije, još snažnije zarije pisak slobode koji je odbijao da utihne čak i kada sam u toku noći napustio protest i krenuo ka kući.

Dok sam se udaljavao od gužve, nisam bio siguran u kom trenutku je ono što mislim da čujem zapravo zamenio samo utisak. Tek kada sam otvorio vrata stana shvatio sam da to što odjekuje više nikako ne može biti zvuk. Čuo sam zapravo uspomenu na divnu demonstraciju slobode i zajedništva. Taj osećaj koji me je uspavljivao i ostavljao utisak da Autokomandu mogu videti kroz prozor, bio je samo simbol svega što sam naučio ili samo naslutio gledajući predivne prizore prethodnog dana.

Praskozorje me je probudilo prolomivši se kroz prozor kao pisak voza u daljini, u daljini koja je bila odmah tu, na Autokomandi. Zora nas je tih dana budila uz zabrinutost da se u toku noći našim studentima moglo nešto dogoditi. Tako sam, zajedno sa buđenjem dana, krenuo nazad ka studentima da proverim šta se dešava, a utisci koje sam sabirao na putu ka tamo treperili su na prvim jutarnjim zracima sunca kao neki lep san.

Atmosferu prethodnog dana blokade nije bilo moguće uloviti ni fotografijom ni rečima. Bilo je previše detalja koji su se kao filigran nadovezivali u ljubaznim osmesima, pristojnim gestovima i kratkim komentarima dobačenim u prolazu, presitni i prečesti da bi se na njih uopšte stigla obratiti puna pažnja, a takvi su se sabirali u jedinstvenu atmosferu zajedništva, tolerancije i ljubavi. Oni su delili vreme na toliko sitne trenutke da je vremenska rezolucija fotografskog oka bila prekrupna da bi ih razdvojila i zabeležila. Sve što sam uspevao da uhvatim bio je samo kroki tog dana slobode koji je plenio svojom vedrinom i oslobađao svojim sjajem. Sada, kada se prisećam tog dana, deluje mi potpuno nestvarno da se sve što smo doživeli i naučili dogodilo na prostoru Autokomande na čijem asfaltu su se smenjivali prizori pevanja himne, odavanja počasti tišinom, igranja odbojke, košarke, društvenih igara, sakupljanja donacija, spremanja hrane, pravljenja transparenata koji bi nam lutanje kroz masu povremeno začinili svojom kreativnošću „Student nije zapalio žito, nego iskru“.

Taj neopisivi niz trenutaka počeo je od mesta na kome su motoristi kao živim zidom, uz odsjaj kaciga i turiranje motora, štitili studente dok su oni poletno prinosili blokove i ograde povlačeći granice blokade koja će trajati 24 sata. Sva demonstracija slobode smestiće se od te ograde na jednom kraju do drugog kraja na kome su poljoprivrednici svojim mašinama ogradili okupljene. Baš u njihovoj blizini sam sreo studentkinju koja mi je prinela kutiju sa čokoladnim bananicama uz transparent „Ćaci hvala ti, ovo mi je najbitnija proslava rođendana ikada“. Možda baš sa tom scenom započinje niz utisaka koji su se pleli u tu neopisivu pletenicu zajedništva.

Pored mene je prošao student u narodnoj nošnji. Zastajkivao je na svakih nekoliko metara da bi ljudi fotografisali njega i njegov transparent na kome je pisalo „Neko nosi nošnju, a neko kapuljače“.

Studenti sa jedne strane nadvožnjaka dozivali su nasumično građane na suprotnoj strani, a onda im uz smeh dobacivali slatkiše „Hulja se ljulja“.

Dvoje studenata je držalo transparent „Vi delite besplatne sendviče, mi delimo besplatne zagrljaje“. Dozvolili su mi da ih fotografišem jedino ako prvo prihvatim i jedan besplatan zagrljaj.

Od njih sam otišao sa osmehom, prošao pored ekipe koja je sedela na trotoaru i pevala uz gitaru i sreo studentkinju sa transparentom „Studentski zahtevi za početnike“. U blizini je bio i bife „Blokada“ u kome se hrana i piće plaćalo osmesima „Smeši ti se, smeš Laura Koveši“.

Mislio sam da mi se učinilo da osećam miris tamjana, a onda sam sreo čoveka u monaškoj odori kome su ljudi redom prilazili i krstili se „Nacrtaj srce podrške“.

Jedva sam uspeo da se probijem kroz masu koja je okružila improvizovani fudbalski teren. Na njemu su jedan na jedan igrali fudbal dva dečaka od desetak godina. Stolice su im bili golovi, lopta je bila napravljena od plastičnih kesa, a svi oko njih su navijali na sav glas, kao da od te utakmice zavisi sve što je bitno na ovom svetu „On zna da mi znamo da on zna da je gotov“.

Kroz to navijanje probijali su se piskutavi glasići četiri dečaka koji su u blizini pevali „Obnavljamo Srbiju“ i držali transparent „Srbi su narod jedinstven što slobodu voli više nego parizer“.

Jedan od njih je pogledom ispratio let odbojkaške lopte koju je neko od studenata u tom trenutku nezgodno udario pa je odletela i izgubila se u masi. Ostali igrači su tu grešku dočekali uzvicima i bilo je jasno da će student koji je poslednji udario loptu biti kažnjen time što će raditi sklekove. Kako mu sklekovi ne padaju teško, jedna koleginica odlučuje da mu sedne na leđa i oboje padaju smejući se zajedno sa kolegama „Ne nose svi heroji plašt već pištaljke“.

Odatle se vidi i koš pored koga je velika zastava Srbije. Na tom košu se neprestano igra basket, pa utakmica ne prestaje čak i u trenutku kada se u etar emituje slika sazvežđa Autokomanda sa svetlima upaljenima ka nebu „Radovi na putu, popravljamo Srbiju“.

Pričam sa zabrinutim studentom koji je na poslednjoj godini studija, ali svoju želju da što pre završi studije stavio je iza želje da se bori za zdravije društvo „Šta će meni diploma inženjera kad moje radno mesto čeka stranačkog funkcionera“. On sedi u blizini komšija koji su rasklopili sto i pripremaju se da kuvaju čorbu za studente.

Parovi studenata usmeravaju ljude kako bi sa jedne strane traktora bio ulaz na protest, a sa druge izlaz i tako se smanjila gužva. Pažnja i odlučnost sa kojom uporno, satima, obavljaju taj naizgled nepotreban posao govorilo mi je mnogo toga o veri, o nadi, o ljubavi i iskrenosti njihove borbe. Tada sam pomislio – eh kada se jednom ovo završi, bilo bi dobro da nam država funkcioniše kao studentsko obezbeđenje. Ta misao me je presekla jer sam shvatio da uopšte ne mogu da se setim da li je to prvi put da to pomislim ili sam to od nekog čuo ili čak negde pročitao. Postalo mi je jasnije kako se formira kolektivna podsvest u kojoj su jasne neke zajedničke vrednosti koje negujemo, postalo je jasnije kako nastaju veze u prećutnim dogovorima, kako se saglašavamo bez izgovorene reči „Niko nema što Srbin imade svetosavske studentske blokade“.

Na nadvožnjaku iznad autoputa sve vreme dežura grupa studenata i uporno zahteva od automobila koji prolaze ispod da ih pozdrave sirenama. Tako se konstantnim zvižducima i zvuku vuvuzela pridružuju i automobilske sirene koje povremeno preseku čak i kratke policijske rotacije kao pozdrav studentima „Ko tebe srednjim prstom ti njega cvetom“.

Retko, u skladu sa redom vožnje, preko susednog železničkog mosta prođe voz. Tada se događa taj čarobni momenat koji je verovatno najodgovorniji što mi se baš zvuk usekao u svest kao simbol slobode. Jer tada, bez obzira što u metalnu utrobu lokomotive ne dopire studentska graja, mašinovođa odlučuje da kroz mrak pusti otegnuti pisak u znak pozdrava. Pisak umnožava i ovako glasan žamor zvižduka i uzvika i oni se kao eho vraćaju ka lokomotivi u pokušavaju da obgrle čeličnu konstrukciju i pozdrave sve putnike u njoj „Ne želim da se plašim mraka“.

Za mene će taj pisak stasati u simbol slobode i protesta tek naredno jutro kada sam u praskozorje krenuo ka hramu. Susret sa blokadom, koja je i dalje trajala, ponovno je krenuo od zvuka. Najdalje se čuju upravo sirene automobila koje odgovaraju na zahteve studenata dežurnih na nadvožnjaku. Ali pre što sam prišao dovoljno da bih to shvatio, dok sam u daljini samo nazirao hram Svetog Save, u jednom trenutku se prolomio pisak voza. Prepoznavanje tog zvuka od prethodne noći omogućilo mi je da, bez obzira što još nisam stigao među studente, znam tačno kako u tom trenutku dočekuju pozdrav podrške. Postalo mi je jasno kako jedan simbol može omogućiti da vidimo zvuk, vidimo i osetimo nešto što drugi osete iako nismo prisutni, postalo mi je značajno jasnije kako se gradi kultura jedne zajednice „Uz svaki traktor stoji budući doktor“.

Videti ih okupane prvim jutarnjim zracima sunca bilo je divno. Pomislio sam, eto, da je moja majka sada student, ona bi se upravo onako ogrnula ćebetom, a priču o tome kako je sa kolegama čekala zoru na Autokomandi bi nam redovno prepričavala. Znali bismo je napamet, a ona bi je ponavljala upravo zbog tog osećaja da nam nikada neće moći u potpunosti dočarati tu magičnu zoru „Uvukla se dobrota u narod“.

Sreo sam ponovno prijatelje kojima nije bilo teško da pre posla dođu na drugi kraj grada i provere kakva je situacija na blokadi. Pričali smo o Novom Sadu, komentarisali smo studente koji su uz osmehe na licima krili neprospavanu noć. Gledali smo kako metu Autokomandu kako bi posle blokade ostala čistija nego što su je zatekli. Taj prizor me podsetio na četkanje neke životinje. Da li je iko ikada pre timario Autokomandu? Pomislio sam kako studenti ne čiste samo Autokomandu, ne češkaju oni svojim metlama samo asfalt naših ulica, ne maze svojim koracima samo puteve naše zemlje, oni svojim primerom pripitomljavaju taj naš divni jezik koji se meni pogrešno znao učiniti pregrub za zdravo društvo. Oni uzgajaju jednu kulturu u okviru koje će iste one reči koje smo i pre koristili postati dovoljne da probude u nama empatiju, solidarnost i da usmere pažnju na nepravdu koja se svakodnevno dešava kako bismo što odlučnije i upornije reagovali na nju.

Dok sam uživao u tom divnom laganom jutru i zvuku slobode postajalo mi je sve jasnije ono što bi trebalo da je i pre bilo potpuno očigledno. Svako naše učešće i podrška doprinosi pokretu i zajednici, ne kao nešto što se dešava van nas lično, ne onako kako očekujemo da promenu vidimo direktno u promeni društva, već upravo kroz lične unutrašnje promene, pre svega menjajući svakog od nas koji učestvujemo tako što nas vaspitava i čini delom jedne nove zdravije kulture, a koja se tek u svom zbiru kroz upornost i doslednost može odraziti i na društvo u celini.