Ideja na prodaju
U toku štrajka glađu Dijane Hrke pogrešno smo tumačili da relativno mali broj okupljanih građana govori o nedostatku empatije, jer skup u Novom Sadu, samo dva dana ranije, dokazao je da empatije ima sasvim dovoljno. Slab odziv, na poziv Dijane, a potom i Štimca, nije govorio o empatiji nego o tome kako funkcioniše organizacija protesta. I pre toga je bilo jasno da je u nedostatku medijske pokrivenosti dobar deo protoka informacija preusmeren na društvene mreže. To koliko će neki protest ili akcija biti veliki, vrlo dobro se moglo proceniti prema tome koliko se sadržaja u vezi sa tim događajem deli na društvenim mrežama. Delovalo je kao da su se kristalizovali, najviše na instagramu, određeni profili nezavisnih medija, studenata u blokadi i građanskih zborova, koji ukoliko pozovu na protest, to zakotrlja lavinu i preplavi mreže, a time se dopre do velikog broja ljudi kojima postane jasno da je zajednička odluka da se pred nama nalazi bitna akcija u kojoj se mora učestvovati.
U slučaju štrajka glađu, takav poziv je izostao. Glavni profili nisu pozvali na zajedničko delovanje, pa su u jednom momentu uradili čak i nešto suprotno. Takva odluka se takođe može jednostavno razumeti, ako se primeti da su i Dijana i Štimac imali pozive koji su bili protiv kodeksa i imidža nenasilnih protesta kakve su studenti uzgajali skoro godinu dana. Prema tome, njihovi individualni istupi mogli su se podržati jedino individualno bez masovnog odziva i efekta lavine.
Iz cele te situacije postalo je mnogo jasnije koliko tišina pokretačkih instagram profila može da se odrazi i na masovnost mogućih akcija. Ovo i pišem baš danas kada je veliki broj instagram profila koji su smetali režimu suspendovan. Dok neretko omalovažavamo aktivnosti na društvenim mrežama, režimu je jasno koliko mu takve aktivnosti štete i ulaže velike resurse u to da takve aktivnosti spreči. Među profilima koji su danas suspendovani su: Nova S, Radar, Crta, Čuvari vatre, kao i lični profili Gavrila Andrića, Irene Mrvice, Oskara Mačka, Mirana Pogačara...
Situacija me podsetila na scenu od pre 5 godina kada pobuna nije bila ovoliko masovna kao danas. Na 1000 dana od ubistva Olivera Ivanovića organizovano je paljenje sveća ispred crkve Svetog Marka. Nije bilo jednostavno naći društvo za tu akciju jer je bilo ružno, kišovito, oktobarsko veče. Nisam uspeo pronaći nekog da mi pravi društvo, a razumljivo je bilo i to što na okupljanju nije bio veći broj građana. Ono što me je iznenadilo jeste to što sam ispred vrata crkve zatekao Simu Spasića koji je došao da provocira okupljene građane. Njega nije mrzelo da dođe sa pripremljenim transparentom i da osim kiše trpi i psovke i uvrede okupljenih građana.
Ali, apsurd se ne završava tu, apsurd tek počinje u tome što je naša najčešća reakcija na ovu priču - a pa dobro Sima je plaćen, to mu je bio radni zadatak. Takav argument ne govori o ceni Sime, nego o ceni nas koji u nešto verujemo, ako se za to se ne borimo. Čak i ako se utešimo, ubeđeni kako je Sima aktivan, ne iz ubeđenja nego za nadnicu, ta dnevnica kojom je on plaćen je zapravo cena za koju smo mi njemu prodali svoje uverenje, ubeđujući sebe da nije imalo smisla boriti se.
Bilo da je u pitanju aktivnost na društvenim mrežama, spremnost da se izađe na protest, podigne glas ili podnese žrtva, svaka od tih aktivnosti doprinosti da se šire informacije koje smetaju režimu, doprinosi da se ohrabrujemo, organizujemo, udružujemo i gradimo osnovu za konkretno delovanje. Jasno je da ne možemo istupiti i biti aktivni uvek, ali je bitno da razlikujemo dva slučaja. Jedan je da preskočimo neku aktivnost zbog raznih razloga pa čak i želje da opravdano predahnemo od svega, a druga je situacija kada borba izostaje samo zato što smo se ubedili da ona nema smisla. Jer, svaki put kada se ubedimo da ono što bi trebalo da učinimo ne doprinosi promeni koju isčekujemo, u stvari smo svoju ideju prodali za Siminu dnevnicu.
