Serbia Backyard Ultra

Trka održana u Pančevu 25.10.2025. godine

Kako je moguće da će se ova lepota pretvoriti u noćnu moru? To pitanje smo postavljali Doca i ja dok smo zajedno sa blizu 200 učesnika trčali prvi krug na Serbia Backyard Ultra trci tog divnog oktobarskog jutra. Kamp na obali Tamiša je bio prošaran šatorima takmičara koji su se ulogorili tako da je izgledalo kao da mnogi od njih planiraju da trče celu noć. Atmosfera je bila obojena trkačkom euforijom, osmesima, muzikom, aplauzima i uzvicima podrške. Početak trke je bio u samom kampu, a na zvono prvog poziva za start odazvali smo se uz smeh i komentare da će nam taj zvuk možda već za nekoliko sati postati noćna mora.

Koncept Backyard ultre je specifičan po tome što na kraju, ne samo da postoji samo jedan pobednik, već su svi drugi takmičari tehnički diskvalifikovani. Trku je osmislio Geri Kentrel koji stoji i iza Barkli maratona, ultramaratona koji je od 1995. godine do danas uspešno završilo samo 20 trkača. Za razliku od Barkli maratona, pravila za Backyard ultru su vrlo jednostavna. Na pun sat se oglašava zvono i trkači trče krug od 6,7 km. Rok da se istrči krug je sat vremena, a sav višak vremena koristi se za oporavak i odmor. Na svaki sledeći pun sat opet se oglašava zvono i trči se ponovo isti krug. Bitno je da se takmičar do sledećeg punog sata pojavi u startnom boksu za trkače ili se računa da je odustao od trke i diskvalifikovan je. Pobednik je onaj koji ostane poslednji da trči. Odnosno, kada svi odustanu, poslednji trkač ima zadatak da istrči sam još jedan pobednički krug i tako ozvaniči pobedu.

Backyard ultre, sa ovakvom koncepcijom, održavaju se širom sveta, a na ovu koja je održana u Pančevu 25. oktobra 2025. godine, Aleksandar Matić i ja smo se prijavili praktično neplanski, samo sa željom da vidimo kako uopšte funkcionišu takve trke. Lokacija kampa iz koga je trka startovala bila je na drugoj obali Tamiša preko koga su takmičari prevoženi čamcima. Jutro je bilo kao poručeno za trčanje - vedro i prohladno. Organizacija trke je bila odlična. Domaćin je obezbedio da imamo natkriven prostor sa klupama i stolovima, dovoljno mesta za postavljanje šatora ko to želi, a sve je pratio program preko ozvučenja koje je atmosferu podizalo muzikom i pozivima na čorbu i ručak posle završenog trećeg odnosno petog kruga.

Za trčanje kruga od 7 km trkačima je i više nego dovoljno sat vremena, tako da smo skoro svi trčali baš laganim tempom uz koji smo mogli sasvim normalno da pričamo. U početku je to manje ličilo na trku, a više na druženje, upoznavanje i razgovor uz trčanje. Zbog toga smo često ponavljali da je to tempo kojim bi bilo dobro stalno trčati. Staza trke je zemljana i najvećim delom ravna. Na pola staze se nalazila kontrolna tačka na kojoj je potrebno pečatirati karticu kako bi na cilju dokazali da ste istrčali ceo krug. A na cilju nas je čekala podrška, aplauzi, muzika, okrepa i atmosfera koja je posle istrčanog prvog kruga bila još toplija i razigranija. Prvi krugovi su proleteli bez mnogo muke. Imali smo dovoljno vremena da u pauzi razmenimo utiske, presvučemo se, pojedemo i popijemo, fotografišemo se za društvene mreže i u toj euforiji nas je još uvek držao osećaj da se tim tempom može trčati unedogled.

Ljudi su iz različitih razloga došli na trku. Kao i kod drugih trka i ovde je zanemarljiv broj onih koji su došli sa ciljem da pobede. Kod Backyard Ultre je čest cilj da se postigne lični rekord, odnosno da pretrčimo najdužu distancu koju smo ikada istrčali. Za tu svrhu služi zvono rekorda. Kada neko obori svoj rekord i uđe u cilj, to objavljuje zvonom, a to je često momenat kada trkač odluči da se spakuje, uzme medalju za uspomenu i napusti trku. Doca i ja nismo razmišljali o cilju, prijavili smo se sa željom da isprobamo kako uopšte sve to funkcioniše. Doduše, ja sam imao prednost budući da sam trčao poneki duži trejl i učestvovao te godine na Iron Ultra Trail trci pa sam bio zagrejaniji da osim koncepta isprobam malo i sebe. U svakom slučaju, pošto nismo znali koliko ćemo se zadržati u kamp smo došli, za svaki slučaj, sa hrpom hrane. Poneo sam čak i vreću za spavanje i gorionik kao i posuđe jer sam bio u zabludi da će mi pauze biti dovoljno dugačke da spremam hranu i spavam. Međutim, dinamika trke je bila drugačija.

Prelaz u kome se taj divni dan pretvara u noćnu moru je naravno kontinualan i jedva primetan. Možda već u toku trećeg kruga steknete utisak da krug i nije baš toliko kratak koliko se činio prvi put. U petom krugu može da počne da vam smeta blatnjavi deo koji se iznenada malo teže trči. To da nam je u šestom krugu bila potrebna dodatna inspiracija svedoči i činjenica da smo ga spontano krenuli uz povik “Pumpaj!” koji je neko uzviknuo, pa ga je većina prihvatila sa oduševljenjem. Takva atmosfera nas je osvežila, ali krugovi su nastavljali da se nižu i da uzimaju danak. Noge su postajale sve teže, korak malo sporiji, a zbog toga i pauza na cilju sve kraća. Doca je odlučio da čuva noge za maraton u Boki pa je odustao posle 7. kruga, ali je zajedno sa prijateljima ostao da mi pruža podršku još koji sat. Njegova podrška kao i značaj podrške prijatelja koji su došli da nas posete u toku trke je nešto što je vrlo teško opisati nekome ko nije trkač. Ponavljanje krugova koji, osim što postaju sve naporniji, postaju i nepodnošljivo isti, na neki način dobija svežinu kada na cilju neočekivano ugledate poznata lica onih koji su došli da vas podrže. Posebno sam bio zahvalan Aleksandri i Tanji koje su ostale još jedan krug posle ostatka ekipe da bi mi skuvale nudle.

Kako je vreme prolazilo, a noć se približavala, broj šatora se smanjivao, ljudi su se pakovali i napuštali kamp, a posle 8. i 9. kruga bolovi u nogama su bili dovoljno intenzivni da mi više nije bilo nimalo prijatno da nastavim trčanje. Ipak, nisam uspevao da smislim dovojno dobar izgovor da odustanem, jer zašto ne obrnuti još samo jedan krug.

Kada pauza siđe ispod 10 minuta, a u nekom trenutku to je neminovno, to više nije kratak odmor već samo minimalno vreme neophodno da se presvuče mokra majica, popije i pojede nešto, ode do WCa i odmah zatim odgovori na poziv zvona čiji zvuk postaje sve iritantniji. Tada postaje jasno da bi bilo poželjno na ovakvu trku doći sa timom podrške koji bi na cilju pripremio sve što vam je potrebno i na taj način vam uštedeo vreme. Pošto nisam planirao da ću dugo ostati na trci, nisam se dogovorio sa prijateljima da je potrebno da mi pomažu i kako je padala noć prijatelji su polako odlazili kući tako da sam posle 9. kruga ostao sam. Doduše, sportski duh u kampu bio je na visokom nivou, momci koji su došli u timovima su mi nudili pomoć oko svega kao da sam u njihovom timu.

Dolazak noći nas je primorao da nastavimo trčati sa čeonim lampama koje su obavezne već od 8. kruga. Očigledan cilj velikom broju učesnika je bio da istrči deset krugova, jer posle deset sati trčanja dobar deo takmičara odlučuje da napusti kamp. Organizatori nagrađuju uspešno završavanje desetog kruga znakom pažnje deleći nam značke Serbia Backyard Ultra. To može izgledati kao sitnica, ali se sećam da mi je u tim trenucima, kada sam se borio sa samim sobom, ta značka bila mnogo bitna i da je tim znakom organizator kupio moju dodatnu naklonost.

U 11. krugu desetkovan je broj ljudi u kampu, a na stazi nas je ostalo samo 25. Krugovi koji su usledili su bili poseban izazov jer je osim očekivanog umora i mraka krenula da pada kiša, a temperatura je opala tako da se u šumi počela dizati magla. Tada smo već trčali skoro u potpunoj tišini, uz poneku razmenjenu rečenicu kada bi nam se poklopio pejs sa nekim od trkača. Slušao sam kako se trkači premišljaju koliko krugova će još trčati. Iza mene se neko dvoumio da li da odustane ili pokuša da istrči 100 km. “Ma ide 100 km! Nije majka ćacija rodila!” Cela trka je u tim vremenskim uslovima dobila potpuno drugu atmosferu i teško je bilo povezati stazu sa onom predivnom trasom koja nas je tog jutra dočekala pozivajući nas kroz drvorede topola sa plavim nebom u pozadini. Lampa je osvetljavala kapljice kiše koje padaju u blizini lica tako da su izgledale kao biseri koji padaju u blato, a sve to je bilo ušuškano u mekanu maglu koja nam je skrivala kuda gazimo svaki put kada izdahnemo oblak jer nas je on zaslepljivao odbijajući svetlost lampe ispred očiju. Sve to nam je delimično odmagalo pri trčanju, ali me je i inspirisalo da razmišljam i maštam, o kapljicama kao biserima, kao kometama koje ostavljaju trag u noći, o tome kako se rasipaju po blatu, o dahu koji ih grli svojom svetlošću... Noge su me bolele sve jače i bio sam srećan što me atmosfera toliko inspiriše da povremeno zaboravljam na bol. Kiša je natapala i nas i stazu koja je postajala sve nepodnošljivija za trčanje. Moja čeona lampa se potrošila što je delovalo kao idealan izgovor da prestanem sa maltretiranjem svog tela, ali su mi momci u kampu pozajmili svoju lampu i omogućili mi da nastavim trku.

Posle ponoći je na stazi ostalo manje od 20 trkača. Organizator se brinuo o nama i na cilju nas je uvek čekala okrepa, čaj, supa, sokovi, energetski gelovi, kolači... Sve to nam je mnogo značilo, posebno nama koji smo ostali sami, ali bez obzira na tu pomoć telo i noge nisu stizale da se oporave u tih desetak minuta pauze. Posle oglašenog zvona, jedva smo se kretali prvih 200 metara, dok noge ne bi prihvatile da će definitivno morati istrčati još jedan krug.

Kada sam izgurao 13 krugova odnosno blizu 90 km, spontano se napokon nametnuo cilj. Pomislio sam kako bi bilo dobro istrčati 100km, odnosno još bolje, bilo bi dobro pretrčati Iron Ultru koja je ukupno iznosila 105km (iako podeljena u dva dana). To je značilo da bi trebalo da istrčim ukupno 16 krugova.

U jednom trenutku kiša je počela još intenzivnije da pada. Oblačili smo šuškavce pa su se onim psihotičnim vizualnim prizorima pridružili auditivni efekti lupkanje kapljica i zujanja vetra po kapuljači. U pauzama na cilju, osim vremena za presvlačenje, sve više je nedostajlo i strpljenje pa neki od krugova odlučujem da nastavim bez šuškavca i bez presvlačenja, skroz mokar u majici kratkih rukava. Hladna kiša me osvežava i razbuđuje, delovalo mi je da mi pomaže da se oporavim. Natopljen je i trkački broj i ušao je u proces raspadanja pa ga smotanog čuvam u džepu zajedno sa karticom na kojoj su se pečati počeli razmazivati. Noge su toliko trome da ne reaguju dovoljno brzo na klizanje u blatu pa se često okliznem i nekim čudom uspevam da se ne razbijem. Čeonu lampu sam promenio tri puta i ta treća je na rezervi, jedva svetli i zbog slabe vidljivosti zapinjem nogama o kamen ili drvo na stazi što zaboli kao udarac. Počinje nervoza iz najraznovrsnijih razloga, oko svakog klizanja, oko svakog kamena koji udarim, oko toga što kiša pada, pa onda oko toga što ne pada, pa onda opet zbog toga što znam da nailazi onaj blatnjavi deo staze koji je sada već skroz poplavljen vodom... Pitam se šta ja to radim trčeći iznova taj krug. Pitam se šta predstavlja taj krug od 6,7 km. Setim se da je jednom davno, mene koji sam imao 7 godina i sestru koja je imala 4 godine, majka povela da prepešačimo iz sela do grada koji je bio udaljen nešto manje od 7 km. Bila je srećna što smo to uspeli da uradimo, prepričavala je to kao da smo postigli nešto veliko. Pomislim da je možda to taj krug koji ponavljam iznova. Da li bi mi ikada dosadilo da pešačim sa majkom i sestrom krug od 7 km? Da li sam ostao dužan nešto da im kažem kada ti krugovi sada nastavljaju da se umnožavaju. Možda ja i ne trčim, možda samo tražim tu rečenicu koja nedostaje.

Tako kreću da lutaju misli, da isplivavaju ideje, tako se mozak bori da pronađe sebi temu, jer je shvatio da uporno vrištanje da stanem neće upaliti. Tako se pokreću razgovori u neobičnim sferama u kojima retko razgovaramo sa sobom. Upravo zbog toga sam počeo trčati i zato sam srećan što u bolu svakog koraka u težini staze koja se ponavlja uspevam da pronađem u sebi nešto novo, nešto što nisam pronašao nikada ranije. Svestan sam da trčati 14 sati zapravo i nije neki poduhvat ukoliko to uporedite sa neverovatnim ultrama na kojima ljudi učestvuju, ali moje telo očigledno nije naviklo na takva iskustva i već posle 100km mi poklanja sveže ideje za trud koji sam uložio u trku.

Najsuroviji način da se čovek suoči sa svojim granicama nije taj da pokuša da uradi nešto što mu deluje nemoguće već da izabere nešto u čemu uživa, a onda da to ponavlja do iznemoglosti, sve dok se to utočište lepote ne pretvori u horor, jer na taj način ne propitujemo samo granicu svojih fizičkih i psihičkih mogućnosti već dovodimo u pitanje i našu viziju večnosti.

Kada se približilo zvono za 15. krug, jedva sam ustao iz stolice i shvatio da ukoliko želim da istrčim 16 krugova verovatno ne bi trebalo više da koristim stolicu za odmor, jer sledeći put nisam siguran da ću moći ustati. Gledao sam kako čeone lampe u mrklom mraku skakuću ka kontrolnoj tački i odbijaju se ka meni. Ako sam ih dobro prebrojao potvrđivale su da nas je na stazi samo desetak. Gađao sam da krug završim nešto pred pun sat. U kratkoj pauzi sam ostao na nogama, poslužio se okrepom i odmah se odazvao na poziv za svoj poslednji krug. Na stazi nas je ostalo samo sedmoro. Kiša je ponovno stala, ali je i čeona lampa, koju sam menjao tri puta, istrošila bateriju i jedva mi osvetljavala put da bi se potom u sred šume skroz ugasila. Zbog toga sam delove natopljene blatom morao pažljivo i polako prelaziti, a to je doprinelo da finiš trke bude tenzičan, jer da bi mi se važio taj poslednji krug bilo je potrebno završiti ga do sledećeg punog sata.

U cilj sam ušao na knap, nekoliko minuta pred zvuk zvona koje će me diskvalifikovati. Zagrlio sam se sa trkačem koji je takođe tada završio trku kao da mi je brat najrođeniji i žao mi je što od umora nisam uopšte zapamtio ko od trkača je to bio. Prišli smo stolu na kome se odjavljuje sa takmičenja posle 16 sati učestvovanja, a na mom satu je stajalo da sam istrčao nešto preko 110 kilometara.

Osim sitnih izgovora, kao što je čeona lampa, a koji su mogli poslužiti kao opravdanje za odustajanje, postojao je jedan koji verovatno nije trebalo dovoditi u pitanje, a to je bila činjenica da sam na trku došao sam, da je bilo tri sata posle ponoći i da se moram vratiti kući iako noge jedva funkcionišu. Pakovanje i povratak kući su trajali baš dugo. Vožnja auta nije bila problem, ali hodanje je bilo nemoguća misija. Iako sam došao kući sav slomljen i pospan, spavao sam samo 3 sata koliko su mi bolovi dozvoljavali. Već posle 2 dana sam otišao na trčanje, jer sam sebi delovao prilično oporavljeno, ali tek kada sam potrčao malo duže shvatio sam da će za potpuni oporavak biti potrebno dosta vremena. Mislim da mi je za povratak u formu bilo potrebno više od mesec i po dana.

Najuporniji trkač je ostao da trči još 6 krugova posle mene i pobedio je sa istrčana 22 kruga. Ovogodišnja Serbia Backyard Ultra najavljena je za 3. oktobar, a više informacija možete pronaći na njihovom IG profilu ili internet stranici.

Svetski rekord na Backyard Ultri je u junu 2025. godine postavio Fil Gor sa istrčanih 119 krugova, dok rekord za žene drži Sara Peri sa istrčanih 95 krugova. 

Pratite moj trkački profil https://www.instagram.com/dzodan_run/