Higijena aktivizma

Ako za stolom sedi 10 ljudi i samo jedan od njih je vatreni nacista koji galami, dok ostali ćute i jedu svoj sendvič… Onda zapravo za stolom sedi 10 nacista.

U sprovođenju Holokausta je učestvovalo samo 3% populacije Nemačke, dok je 7% pružalo otpor tom užasu. Jasno je da je 3% lako nadjačalo 7% zato što su nacisti delovali sa pozicije moći, ali su nacisti svoj oslonac imali i u 90% populacije koja je ćutala plašeći se da će ugroziti svoj život ukoliko javno osudi zločine.

To je dobro imati u vidu kada se pitamo čije je lice režim na vlasti zajedno sa predsednikom i ministrima. Ukoliko se nigde javno ne oglasimo, ukoliko ne učestvujemo u protestima ili bar javno ne podržimo borbu protiv režima, onda je ovaj režim zapravo i naše lice, a ne samo lice onih koji su glasali za njega. Društvo funkcioniše tako da su oni koji ćute uvek podrška onima na poziciji moći. Gorka je uteha da u svoja četiri zida ponavljamo kako smo protiv režima, jer takav nominalan stav nema nikakvog značenja ukoliko nije doživeo svoju reprezentaciju u javnosti. Pa čak ni glas na izborima, ni to nije dovoljno za ogradu od režima, jer to bi bio slučaj jedino u sistemu u kome su izbori regularni, sa otvorenim medijima za sve političke aktere, regulisanim biračkim spiskovima i bez ucenjenih glasača.

Zato je aktivizam pre svega akt lične higijene, akt umivanja našeg lica od likova režima koji se u njemu ogledaju onda kada ćutimo.