Od Milo do nedraga

Tu, baš pored bine, dok je govorio Lompar, stajao sam sa poznanikom od koga mi je zajednička borba napravila dragog prijatelja iako se ne slažemo po pitanju gomile stavova. Mogao bih da nagađam da je njemu upravo pojava Lompara na protestu bila jedna od najdražih stvari koje su se desile. E sad, dok sam mudri ja bio spreman da njegovo razumevanje te pojave vrlo lako nazovem površnim, u toj svojoj uobraženosti jedva da sam primetio način na koji se prijatelj ponašao na protestu. U jednom trenutku postalo mi je vrlo upečatljivo koliko je bio pristojan, ljubazan, trudio se da obezbedi ljudima hranu, ponudi vodu, napravi mesta, popriča i zabavi ljude koji ga okružuju. Za to vreme ja sam stajao zamišljen i opčinjen svojim ispravnim razumevanjem svega što se dešava, toliko samozadovoljan da nisam ni primetio da mogu biti mnogo korisniji konkretnim delovanjem na mestu na kome stojim. Tešio sam se da je moja uobraženost, koja je definitivna, bar za nijansu manja zbog činjenice da sam priznao da je moj prijatelj divniji i moguće zdraviji za društvo od mene, a opet, verovatno bi bila lažna skromnost ako ne primetim da je za društvo upravo korisnije da u borbi učestvujemo zajedno dopunjujući se. U svakom slučaju, na tog prijatelja pomislim kada neko kaže da nema mesta za nacionalne i verske simbole na građanskim protestima, jer velika bi greška bila da se takvi ljudi ne osećaju dobrodošlo na protestu.

Kompleksnost pojave Mile Lompara na Vidovdanskom protestu je sasvim očekivano izazvala gomilu reakcija. Pošto sam upravo na protestima naučen da je mudro biti blag u donošenju striktnih i definitivnih zaključaka povodom odluka o zajedničkoj borbi, moguće je da sam se na momenat čak i obradovao Lomparovoj pojavi. Iako mi takav vid navodnog liberalnog nacionalizma deluje kao jako blizak nacionalsocijalizmu, iako mi je mitologija koja se nudi skoro pa iritantna, iako priču o ujednjenju i oslobođenju srpskog naroda mogu tumačiti čak i kao prikriveno zlo, moguće je da je momenat radosti došao iz osećaja da su čak i takvi stavovi na strani koja se bori protiv kriminalizacije društva i koja je prepoznala da je kriminalizacija štetnija od prihvatanja bilo koje političke pozicije.

Skroz je na mestu ona: „Ko se Koštunicom opeče i u Lompara duva“ i možda mogu priznati kao dozu konzervativizma tu pomirljivost i sklonost da bar na trenutak pomislim kako društvo možda i ne može da se menja većim koracima, a kako promena i leži u tome što ovaj put narativ koji predstavlja Lompar nije kandidovan za predsednika već je samo jedan od mogućih članova studentske liste. Jer, ako na mikro planu primetimo koliko sporo slabi štetni mehanizam instrumentalizacije nacionalizma, možemo pretpostaviti da je na većim skalama takva promena neminovno još sporija. Verovatno bismo pogrešili ako bismo pretpostavili kako su oni koji su se opekli o Šapića kao opozicionog nacionaliste uspešno prepoznali podvalu u Milici Zavetnici ili Nestoroviću. Međutim, sasvim je izvesno da takvi incidenti nisu dovoljni određenom broju ljudi da nauče kako da prepoznaju kada se nacionalizam koristi kao kostur koji podupire lažno-opozicionu besadržajnu politiku i moguće da ima onih koji su se opekli i o Šapića i o Milicu, a spremni su danas da se upecaju opet na Miloša Jovanovića i na Danicu Grujičić. Ako to imamo u vidu, lakše je razumeti koliko je veliko očekivanje da građani spretno povuku paralelu Lompar-Koštunica dugačku dve decenije i na tom tragu donesu ispravan zaključak o Lomparovoj besmislenoj, slatkorečivoj i moguće čak opasnoj priči.

Očekivanja, ako ih već moramo uzgajati, dobro je da budu usmerena na nas lično, a društvo će se uvek razvijati mnogo sporije od koraka kojim može da gazi pojedinac. To je dobro imati na umu, jer usamljenost samostalnog koraka napred može da se vidi i kao korak nazad kada u svojoj usamljenosti osuđuje društvo ako nije kadro da ga prati jednakim koracima. Meni je to iznova poručio upravo Vidovdanski protest sa navedenom ličnom pričom.

Mnogo puta kada sam pričao sa najbližim krugom prijatelja oni su mi tvrdili kako su najveći problem društva nepismeni ljudi, oni koji su neinformisani i nemaju pojma šta se dešava, a onda... onda se jednako često dešavalo da odem na proteste i na protestu sretnem te navodno neinformisane penzionere koji su čak doputovali iz manjih mesta da izraze svoj bunt, dok ti isti prijatelji izostanu sa protesta, jer su dovoljno sve prokljuvili da se osećaju kao da im je dolazak na protest ispod nivoa, jer ne veruju da se protestom može nešto promeniti, jer im se ne sviđa muzika na protestu, jer su čuli da će neko na protestu reći nešto glupo...

Sklon sam da poverujem da je upravo taj elitizam bitniji problem od nepismenosti i neinformisanosti jer često promiče neopaženo i najlakše zarazi upravo one koji bi mogli najefikasnije da učestvuju u pobuni. Elitizam ih čini letargičnima, distanciranima i na širem planu potpuno uništava koheziju društva potrebnu da bi pobuna bila dovoljno velika. Dovodi do toga da jedna velika grupa sposobnih i obrazovanih ljudi lako diže ruke i ne učestvuje u nečemu ukoliko u tome ne prepoznaje samo i jedino sebe i svoje ideje. Bilo bi besmisleno očekivati da studentski pokret, u našem društvu, ne bude nacionalno obojen, da na njemu ne bude verskih simbola, pa čak je razumljivo, ne samo da ima mnoge nijanse koje su u vezi sa mitovima već i sa direktnim lažima na kojima je ta omladina odrastala. Velika je snaga toga što su mladi ljudi i pored svega toga i pored snažne propagande, uspeli da primete da sistem ne funkcioniše i što su se uključili u promene koje bi bez njih, na našu sramotu, izgleda bile nemoguće.

Ovo ne pišem samo zbog studentske liste od koje bi bilo porazno odustati ako se ne prepoznamo u svakom imenu koji na nju bude upisan, već i zbog svakodnevne političke kulture u kojoj bi bilo dobro da se češće zagledamo u sebe i druge na tom bliskom nam nivou na kome stvarno imamo moć da učestvujemo u promeni.